Pje­sni­ki­nja Na­di­ja Re­bro­nja uče­stvo­va­će od 14. do 20. fe­bru­a­ra na jed­nom od naj­po­zna­ti­jih i naj­ve­ćih svjet­skih fe­sti­va­la po­e­zi­je - Me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu po­e­zi­je u Gra­na­di, u Ni­ka­ra­gvi. Na 12. po re­du fe­sti­va­lu uče­sto­va­će pre­ko 130 pje­sni­ka iz oko 60 ze­ma­lja.
Fe­sti­val po­e­zi­je u Gra­na­di oku­plja naj­po­zna­ti­je sa­vre­me­ne pje­sni­ke iz či­ta­vog svi­je­ta, a ove go­di­ne kao spe­ci­jal­ni go­sti po­ja­vi­će se ne­ko­li­ko do­bit­ni­ka Pu­li­ce­ro­ve na­gra­de. Na­di­ja Re­bro­nja, ro­dom Bje­lo­polj­ka ko­ja ži­vi, stva­ra i ra­di u No­vom Pa­za­ru, a kćer­ka je po­koj­nog knji­žev­ni­ka Isme­ta Re­bro­nje, je je­di­na po­zva­na uče­sni­ca iz Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i re­gi­o­na. Fe­sti­val se odr­ža­va u naj­za­ni­mlji­vi­jem tu­ri­stič­kom gra­du u Ni­ka­ra­gvi, Gra­na­di, ko­ja je ujed­no i je­dan od naj­sta­ri­jih gra­do­va u La­tin­skoj Ame­ri­ci ko­ji su osno­va­li špan­ski osva­ja­či. Na­di­ja Re­bro­nja će pred­sta­vi­ti svo­ju po­e­zi­ju iz knji­ga ,,Al­fa, Alef, Elif” i ,,Fla­men­ko uto­pi­ja” ko­je su pre­ve­de­ne na špan­ski je­zik. Re­bro­nja je 2015. go­di­ne do­bi­la pri­zna­nje za po­e­zi­ju gra­do­na­čel­ni­ka gra­da Pe­no­no­me u Pa­na­mi.
- Na­sto­ja­la sam da mo­ja po­e­zi­ja uvi­jek bu­de otvo­re­na za ru­še­nje gra­ni­ca, i kul­tur­nih i ge­o­graf­skih, i ra­du­je me da ću je či­ta­ti na špan­skom je­zi­ku i pred­sta­vi­ti me­đu­na­rod­noj pu­bli­ci – ka­za­la je Re­bro­nja.
Na­di­ja Re­bro­nja je pje­sni­ki­nja, ese­jist­ki­nja i kri­ti­čar­ka iz No­vog Pa­za­ra. Na no­vo­pa­zar­skom Uni­ver­zi­te­tu pre­da­je knji­žev­nost. Ob­ja­vi­la je knji­ge po­e­zi­je „Ples mo­ri­ma” i „Fla­men­ko uto­pi­ja”, i iz­bor iz po­e­zi­je na ša­pan­skom je­zi­ku „Al­fa, Alef, Elif” ob­ja­vljen u Gra­na­di. Nje­nu stu­di­ju „Der­viš ili čo­vek, ži­vot i smrt”, re­li­gij­ski pod­tekst ro­ma­na „Der­viš i smrt” ob­ja­vio je Slu­žbe­ni gla­snik. Kao na­uč­nik-is­tra­ži­vač bo­ra­vi­la je u Be­ču i Gra­na­di, a pro[le go­di­ne bo­ra­vi­la u Pa­na­mi, gdje je, na me­đu­na­rod­noj pje­snič­koj smo­tri, bi­la je­di­ni pred­stav­nik iz Evro­pe.
- Na fe­sti­va­lu Pe­no­no­me u isto­i­me­nom gra­du, u bli­zi­ni Pa­na­ma Si­ti­ja, uče­stvo­va­li su pje­sni­ci iz či­ta­vog svi­je­ta, a naj­vi­še je bi­lo auto­ra iz La­tin­ske Ame­ri­ke. To je je­dan di­van fe­sti­val ko­ji ima ve­li­ku pu­bli­ku, a ovo­ga pu­ta kao te­mu imao pro­ti­vlje­nje kse­no­fo­bi­ji, pa je je­dan dio pro­gra­ma bio po­sve­ćen Ki­ne­zi­ma, ko­ji već vje­ko­vi­ma ži­ve u Pa­na­mi, nji­ho­voj kul­tu­ri i po­e­zi­ji. Od­ra­ža­la sam go­stu­ju­ća pre­da­va­nja o sa­vre­me­noj srp­skoj i bo­šnjač­koj knji­žev­no­sti. Stu­den­ti knji­žev­no­sti ta­mo ne zna­ju ni­šta o na­šim pi­sci­ma, ali su bi­li ve­o­ma za­in­te­re­so­va­ni da sa­zna­ju i po­sta­vlja­li su kon­truk­tiv­na pi­ta­nja. Pro­fe­so­ri ni­su pre­po­zna­li čak ni An­dri­ća, ali je­su Da­ni­la Ki­ša i is­po­sta­vi­lo se da su je­di­no nje­ga či­ta­li – ka­za­la je ona.
Pred­hod­no, to­kom nje­nog stu­dij­skog bo­rav­ka u Gra­na­di 2010/2011. go­di­ne na­sta­la je knji­ga po­e­zi­je „Fla­men­ko uto­pi­ja”.
- Pu­to­va­nje u ino­stran­stvo uglav­nom do­ne­se su­sret sa dru­go­šću. Upo­zna­ju­ći to dru­go i dru­ga­či­je, ako po­ku­ša­va­te da raz­vi­je­te em­pa­ti­ju za tu dru­gost, za­pra­vo upo­zna­te se­be. Mo­ja po­e­zi­ja je fa­sci­ni­ra­na mi­je­ša­njem kul­tu­ra u An­da­lu­zi­ji, a ti­me ona go­vo­ri naj­vi­še o Bal­ka­nu. U toj knji­zi sam raz­mi­šlja­la o em­pa­ti­ji kao po­et­skom po­stup­ku. Knji­ga no­si mo­to ,,ja ne pi­šem pe­sme, sa­mo slu­šam lju­de i gra­do­ve” i u tim sti­ho­vi­ma je ključ za či­ta­nje knji­ge - is­ti­če Re­bro­nja.
M.N.

Od oca na­sli­je­di­la lju­bav za dru­ge
- Oca ni­ka­da ni­sam po­sma­tra­la kao pi­sca. Za me­ne je otac bio onaj ko ni­je vo­lio da iz­la­zim u grad rad­nim da­nom, jer mo­ra da se uči, i ko je bri­nuo je­sam li ob­u­če­na to­plo. Nje­go­vu po­e­zi­ju sam či­ta­la ka­sni­je, ka­da sam od­ra­sla. Da­nas sam u si­tu­a­ci­ji da pre­da­jem stu­den­ti­ma o nje­go­vom knji­žev­nom dje­lu i da im da­jem sla­be ocje­ne ako ne pro­či­ta­ju nje­go­ve knji­ge. Vo­lje­la bih da da­nas ima vi­še ta­kvih li­ri­ča­ra i da se de­si još jed­na knji­ga na­lik na nje­go­vu „Iz­lo­žbu”. Od nje­ga kao čo­ve­ka i pje­sni­ka, na­u­či­la sam da vo­lim sve kul­tu­re, da čak i one da­le­ke pre­po­zna­jem kao svo­je, da se­be tra­žim kroz mi­to­ve i isto­ri­je ra­znih na­ro­da – ka­za­la je na­di­ja o svom ocu Isme­tu.